Kada je jedini lek i tvoj uništitelj
Hram u rukama neprijatelja
Kada mi je dijagnostikovan Bulozni Pemfigoid, moj prvi prioritet bio je preživljavanje. Agresivna autoimuna reakcija mi je razorila kožu celog tela. Nisam imala izbora. Morala sam da verujem.
Terapija je bila moćna, kao nuklearna zima: Metotreksat (hemoterapija) i visoke doze Kortizona (počevši od 60 mg, plus kreme za telo). To su bili moji spasioci.I moji tihi, novi uništitelji.
Moja svest je vrištala: Ja svesno uništavam svoje telo, svoj hram, lekovima koje su mi dali da me spasu. Nikada me nije plašilo suočavanje sa teškim stvarima, ali ova spoznaja me je paralisala: nemam drugi izbor.Cenu plaćaju tihi junaci: Jetra, Bubrezi, Kosti. Hemoterapija je stvorila neopisive mučnine. Kortizon je izazvao rapidno gojenje i otvorio vrata za potencijalni dijabetes.A propratna šteta? Da bih zaštitila ono što je ostalo, morala sam da uzimam dodatne lekove za očuvanje kostiju, sluznice želuca i podršku bubrezima.Osetila sam kako mi se koža menja: postala je istanjena, smežurana, u brazdama, izgubila je svu svežinu. Postala je nežna na dodir i reagovala je na najmanju iritaciju.
Dilema: Šta je važnije? Da zaustavim bolest koja me uništava, ili da sačuvam organe koje lekovi razaraju? Imala sam li izbora, osim da se nadam da će šteta biti manja od dobiti?U tom trenutku, osetila sam se bespomoćno. Nenna, žena koja uvek ide uspravno, bila je na kolenima.
Buđenje: Postajem svoj najbolji doktor ali nemoć u meni nikada ne traje dugo. To je samo iskra koja pali motor za pokret. Shvatila sam: lekovi ne vrede ništa ako čovek sam sebi ne pomogne.Ne mogu sama da stvorim terapiju, ali mogu da ublažim posledice i podržim telo u njegovoj borbi. Moja potraga za znanjem postala je besomučna:citanje i istraživanje. Satima sam proučavala studije, metode i protokole. Zanimalo me je šta telo treba da jede i pije da bi se Metotreksat lakše izbacio, a jetra i bubrezi zaštićeni.AIP i Makrobiotika – odbrambena taktika. Promena ishrane, o kojoj sam pisala u prošlom postu, nije bila samo puki izbor. To je bio akcioni plan za preživljavanje organa usred hemijskog rata.Propratna logistika. Pažljivo sam proučavala tajming uzimanja suplemenata i hrane, kako bi smanjila mučnine i poboljšala rad vitalnih organa, ne remeteći primarnu terapiju.Moja disciplina, za koju su mi nekada govorili da sam zbog nje „teška“, postala je moj najveći saveznik. Nije mi promakao nijedan detalj.Naučila sam da je lečenje proces saradnje: lekar daje oružje (lekove), a pacijent daje teren za borbu (čisto telo i svest). Bez zdravog terena, ni najbolje oružje ne vredi.
Šta smo osvojili? Ovaj period je bio najstrašniji. Ali me je naučio da se kontrola ne gubi u dilemi, već se stiče u traženju rešenja. Postala sam ekspert za sopstveno telo, jer niko drugi to nije mogao biti.U narednom postu, prelazimo na najteži deo – strah. Kako sam se borila sa anksioznošću, samosažaljenjem i kako sam transformisala unutrašnji rat u unutrašnji mir.Pitanje za tebe, čitaoče: Koja je tvoja „besomučna potraga za znanjem“?
U kojoj životnoj krizi si morao da postaneš svoj najbolji advokat i istraživač?
