BILA SAM DEFINICIJA „SAVRSENOG ZDRAVLJA“
Pre nego sto je dosao taj „oblak“, mislila sam da imam sve pod kontrolom.Mozda zvuci kao klise ali ja jesam bila definicija normalnog, zdravog i jakog zivota.Iako imam preko 50 godina, bila sam zdrava i u punoj snazi i formi. nikad umorna. Nikad ne kazem Ne. Sve mogu, hocu i umem. Uspravna,aktivna, posvecena porodici, kuci i poslu.
Nisam pusula, pila, hranila se relativno zdravo. Nisam jela prehrambene proizvode, nisam pila nikad sokove niti jela zacinjenu i nezdravu hranu. moje telo je bilo moj pouzdani hram.
Stres? Pa, svi imamo stres, zar ne? Mislila sam da ga notie dobro, kao tesku aki izdrzljivu torbu. Ali ta torba se punila godinama i bila je puna. I to je bio moj prvi nevidljivi neprijatelj.
STRES-NAJTISI UBICA
Moj savrsen zivot, bio je zapravo, tisina pred cunami.
Sada znam: stres je taj koji je potkopavao temelje mog „hrama“.
Pocelo je sa crvenilom po telu. Bol ,nenormalna vrucina , crvenilo, svrab i plikovi.
Svaki dodir cak i sa pramenom kose, izazivao je plikove. Izlazak ispod tusa, donosio je grozdove plikova po mom telu. dodir ledjima na posteljinu, posle pola sata, izazivao je crvenilo , pecenje, bol i svrab i na kraju plikove. Plikovi su rasli puni tecnosti a koza ispod njih je pekla kao da je kiselina unutra. Moje telo koje sam toliko negovala i smatrala svojom tvrdjavom postalo je bojno polje.
Spavala nisam nedeljama. Mazala sam se kortizon kremama koje mi je lekar prepisao i gledala kako se raspadam. nisam plakala ni kukala..Isla sam na posao sa zavojima gde mi se videla koza da me se narod ne plasi.
Lekarima sam isla svaki dan ali nije bilo pomoci. nisu mogli da odrede dijagnozu: obican ekcem, alergija, dermatitis…
Svake noci sam stajala gola pred ogledalom i nemo posmatrala kako moje telo prestaje da bude moje. Gledala sam u crvenila, busila plikove , pravila jos vece rane i oziljke.
Polako sam se raspadala. Iz noci u noc, moje zdrave kozę je sve manje bilo. Bilo ga je i u usima, nosu, ustima, kosi pa i u ocima.
Podnosila sam smireno i trazila resenje. Osecala sam nemoc i izdaju same sebe.
Gde sam izgubila kontrolu svojih misli i stresa? Zar je sad vise ista vredno?
Moja dusa je vristala. Rezultati perfektni, moje telo unutra zdravo a koza unistena…
Napokon dijagnoza:“Ovo je autoimuna bolest, bulozni pemfigoid_-telo napada sebe.
Dvostruki sok!
Prvo fizicki uzas bolesti koja razara kozu i sluznicu.Drugo, psihicki uzas da se telo okrenulo protiv mene same.
Sest nedelja. Sest nedelja neizvesnosti, muka, straha i bola. Nenna, ovo nije samo tvoja koza. Ovo je tvoja svest koja se urusava.
TERAPIJA: POZAR GASIS BENZINOM
Moj „oblak“ je zahtevao radikalno resenje.
Bulozni pemfigoid se leci imunosupresivima-lekovima koji zaustavljaju taj „rat“ tela protiv sebe. To znaci hemoterapija i kortikosteroidi.
I ode lezi paradoks koji me naterao da probudim svaki atom svesti: da bih zaustavila bolest, morala sam da uzimam lekove koji unistavaju kosti, jetru i bubrege.
Lekovi mi spasavaju kozu a istovremeno su poceli da razgradjuju zdravlje koje sam mukotrpno gradila. To je bio trenutak kad sam presekla: Ne prisatajem da biram manje zlo.
Trazicu nulti uzorak!
